Iz dana u dan u svojoj praksi srećem ljude koji jako žele da se promene, samo ne znaju kako. Međutim,
ako bolje zagrebemo mnogi ne znaju ni zašto. Možda zato što nam savremeni trendovi nameću da je
mnogo važno biti uspešan na svim poljima, da je mnogo važno izdržati sve i biti rezilijentan, da je mnogo
važno imati unapred definisane ciljeve, da je važno „isprogramirati“ svoj put, ali obavezno i jesti zdravo,
promeniti negativne misli ako ih imate…ma sve što treba samo da se promeni.
Oni drugi žele da se promene jer ne žele da budu osetljivi, ranjivi, da osećaju strah, ljutnju, šta god, pa
eto samo da sklonimo te emocije ako može, a psihologija ili ko već kažu da može, tako što se sva ta
„negativna osećanja“ zamene „pozitivnim“ i onda je sve kako treba. Individualna psihoterapija je pravo
mesto za to.
Treći žele da poboljšaju svoje partnerske odnose i druge međuljudske odnose, zato što je teško živeti i
stalno se svađati ili osuđivati. Partnerska psihoterapija odgovara onima koji imaju ove potrebe.
I sve je ovo u redu, svi razlozi, sve želje, sve potrebe…Samo evo nekoliko važnih činjenica:
Promena nastaje tek onda kada postanemo ono što jesmo
Paradoksalno zvuči, zato se tako i naziva, paradoksalna teorija promene. Tek onda kada osoba spozna ko
je zapravo, šta zaista želi a ne ko bi trebalo da bude i šta bi trebalo da želi, misli, oseća. Tek tada je
promena moguća. Svaki deo nas ima neki svoj značaj, snagu, energiju i nije slučajno Možemo ga
promeniti tek kada ga stvarno spoznamo, razumemo i prihvatimo, tek tada možemo i da razumemo šta
stvarno možemo drugačije.
Podela na „pozitivne“ i „negativne“ emocije nam ne pomaže
Svaka emocija ima svoj značaj i nije slučajno tu. Ne možemo je samo ubiti, to je nemoguće, jer će ona
samo promeniti svoje stanje i preći u neki drugi oblik- anksioznost na primer. Podela na „negativne“ i
„pozitivne“ emocije je potpuno pogrešna, to bi značilo da nekih emocija treba da se rešimo. Postoje
samo emocije koje su nam teške, ali one imaju svoju svrhu. Hajde da uzmemo primer ljutnje. Šta bismo
bez ljutnje? Da li bismo mogli da postavimo bilo kakvu granicu? Da li bismo uopšte mi mogli da znamo
jasno šta nam prija a šta ne, šta nam je ok a šta ne, kada ne bismo imali ljutnju? Istina ovo ne znači da je
potrebno da uvek budemo ljuti kako bismo postavljali granice, ili da ne postoje drugi načini da se granice
postave, ali ljutnja za početak može biti korisna. Potrebno je da je osvestimo, razumemo, prihvtimo,
umesto da je samo sklanjamo zatrpavamo i bežimo od nje. Tek onda dajemo sebi prostor da
razmotrimo i biramo neki drgi način, zreliji, funkcionalniji na koji možemo da reagujemo. Isto je i sa
drugim emocijama.
Promena na jednom polju dovodi do promena i na drugim poljima
Ne moramo po svaku cenu da okrećemo život naglavačke, pravimo planove o potencijalnim promenama
i kreiramo tzv „najbolju verziju sebe“ tako što imamo najmanje 18 stvari na listi koje treba promeniti, a
onda izgubimo snagu i ne promenimo ni jednu. Nekada je dovoljno da napravimo jednu, malu promenu,
da se fokusiamo na nju, a ona će izazvati promene i na drugim poljima. To je kao kada kamenčić bacimo
u mirnu vodu pa počnu koncentrični krugovi vode da se prave i šire.